Budan sam, ali sanjam proročanski san.
Gutam tablete - nadam se da usnut će mi dat,
navikao sam gutat gorku slinu -
organizacije, institucije, lica
objavili su meni javni rat
zbog toga što sam narušio tišinu,
zbog toga što krčim da čuje zemlja sva,
da dokažem da nisam u kotaču tek žbica,
zato što uhvatit me ne mogu i jer me ne hvata san,
zbog toga što u emisijama namijenjenim van
prenose stare pjesme huliganske moje,
držeć’ da moraju se ispričati zbog mene:
»Mi smo to samo, bez dopuštenja...« - Vidi ti to!
Zbog čega još? Možda zbog žene -
što nisam oženit neku našu domaću mogo?!
Što, eto, uporno se na Zapad guram ja,
i nikako ne želim potonuti na dno,
što sam napisao pjesmu, ne jednu već mnogo,
o tome kako smo nekoć tukli Švabe mi,
o vojniku koji juriša na gnijezdo mitraljesko
a sam nema pojma o tome što je rat.
Urlaju da sam i mjesec ukrao im ja tat,
i da neću prepustit ukrast im još što.
I izmišljotina jedna za drugom se niže.
Ne spava mi se - o, nimalo; sna ću se kloniti
Ne, neću se propit - ja ruku dižem
i oporuku precrtat ću križem,
i zaboravit neću prekrižit se strogo,
i pjesmu ću napisat, bit će ih sva sila,
i kletvu u pjesmi nekome izreći,
ali zaboravit neću duboko se poklonit
svima koji napisali su da ne smijem leći!
Neću ih prevarit makar čaša i gorka bila.