Носила сам Беду ја
ледом, пролеће кад сја.
Лед се поломи а душа ми пропаде
на дно воде као кам;
Беда, мада тешка, знам -
сва на ивицама шиљатим
остаде.

Од тог дана Беде суд
прогони ме светом свуд.
Лаж и Сплетка с Бедом круже ко вихори.
Што не умрех јадна ја -
једна гола ива зна
и још препелице с петлима
њиховим.

Ко је од њих драгог мог
Могао да слаже то -
Просто жртвоваше мене и лануше.
Кад га свлада страст и жуд
Јурну за мном као луд,
За њим Сплетка с Бедом заједно
бануше.

Стиже, приђе - пажњи склон,
На руке ме диже он.
Беду, с њим у седлу, смешкање спопаде...
Он је хитно некуд зван -
оста само један дан,
Али Беда ова вечито
остаде.